Kada planina kaže NE!!!
U petak posle podne krenuli smo put Makedonije, ka Korabu, gde smo planirali da popnemo Ribničku skalu i Kabaš. Pripreme su trajale danima pre toga: gledanje prognoze, merenje svakog centimetra snega koji je pao u proteklom periodu, temperature, saveti i preporuke onih koji su penjali pre nas, rančevi puni opreme i napravismo kamp uz dosta buke da se javimo svim stanovnicima šume da smo stigli. Noć je bila tiha i hladna. U cik zore krenuli smo kroz šumsku stazu ka grebenu. Nakon pola sata pešačenja zgazili smo u prvi sneg. Oko nas divljina, netaknuta priroda zbog koje i nalazimo ta manje posećena mesta, gde na svakom koraku vidite tragove onih koji gospodare ovim delom planete. Bez problema smo izašli na greben, gde smo se suočili sa onim sa čime se ne igra, niti bori. Sa desne strane grebena bezbroj streha, sa leve strane pogled na Kabaš. Svima nam je bilo jasno da se danas tamo nećemo penjati. Sneg je ličio na neki glečer pun pukotina, a zupci prema vrhu nedodirljivi. Grebenom smo nastavili prema Skali, do stene koja se preprečila između nas i samog vrha. Postavili smo osiguranje, pustili najiskusnije da probaju da je zaobiđu, ali nam je i pre nego što je vodič rekao “nema šanse ljudi” bilo jasno da ćemo se vratiti nekom drugom prilikom. Pri povratku preko grebena pogledi su nam bili zakovani ka snegu koji se bukvalno cepao i čekao da sklizne niz padine. Kao da nam je ta konstantna analiza, trebala za opravdanje, za najispravniju odluku koju smo doneli? Umornih nogu smo se vratili u kamp, staza od 14 km i preko 1000 m visinske razlike po teškom snegu, učinila nam se kratka, a to nije ni najmanje bila. Sa Koraba smo otišli zadovoljni i u odličnom raspoloženju, uz obećanje da ćemo se vratiti ponovo.
Hvala društvu koje je spremno za ovakve avanture sa nama!
Vodič: Slaviša Ivanović
